Zašto program energetske sanacije zgrada ne sme biti sprovođen stihijski
Kako parcijalne energetske obnove mogu trajno da naruše identitet planski građenih blokova i da li stanovnike ovih naselja čekaju mnogostruko veći računi za grejanje.
Energetska efikasnost zgrada već godinama je tema o kojoj se govori, ali je za većinu stanara ostajala apstraktna. Razlog je jednostavan: grejanje se u najvećem broju starih stambenih zgrada plaća po kvadratu grejne površine, pa stvarna potrošnja energije nema direktan uticaj na račun. Da li su prozori stari, fasada slabo izolovana ili zgrada energetski neefikasna – sve to do sada nije imalo presudan značaj.
Međutim, situacija se menja. Toplane najavljuju prelazak na obračun grejanja prema stvarnoj potrošnji energije. To otvara važno pitanje: šta će se desiti sa stanovnicima starih, energetski loših zgrada? Da li ih u budućnosti čekaju četiri ili čak pet puta veći računi za grejanje u hladnim mesecima, kakav je bio ovaj januar?
Srodni članci na portalu Gradnja:
Deo stanova, uglavnom u energetski neefikasnim objektima, plaća manje nego što realno troši, dok stanovi u novijim i efikasnijim zgradama plaćaju više nego što bi plaćali prema stvarnoj potrošnji.
Malo je poznato da se potrošnja toplotne energije za grejanje u Novom Sadu i Beogradu meri za svaku pojedinačnu zgradu već oko 20 godina. Drugim rečima – postoje precizni podaci o tome koliko koja zgrada zaista troši svakog meseca.
Danas se oko 92.000 stanova u Novom Sadu i dalje greje solidarno. To znači da deo stanova, uglavnom u energetski neefikasnim objektima, plaća manje nego što realno troši, dok stanovi u novijim i efikasnijim zgradama plaćaju više nego što bi plaćali prema stvarnoj potrošnji.
Prosečna potrošnja toplotne energije iznosi oko 125 kWh po kvadratnom metru godišnje. Najveći broj stanova u Novom Sadu ima specifičnu potrošnju energije koja se kreće u okviru prosečne. Međutim, postoji oko 10% zgrada koje imaju znatno veću specifičnu potrošnju – u nekim slučajevima i do 250 kWh/m². Ali o kojim zgradama se zapravo radi?
Najveći potrošači energije su planski građeni blokovi
Kako saznajemo, u grupu energetski najneefikasnijih spadaju uglavnom zgrade građene od prefabrikovanih elemenata, sa betonskim spoljnim zidovima i fasadnom opekom. Reč je pre svega o objektima u naseljima Liman i Novo Naselje, ali i o konkretnim ulicama poput Drage Spasić, Sunčani kej, Kaće Dejanović, Balzakova, kao i zgradama u zoni Dimitrija Avramovića i Bulevara oslobođenja.
Paradoksalno, upravo su to delovi grada koji se smatraju urbanistički najuspelijim i koji imaju prepoznatljivu arhitektonsku vrednost kao celina. Sa stanovišta potrošnje energije, oni su ujedno i najproblematičniji.
Paradoksalno, delovi grada koji se smatraju urbanistički najuspelijim i koji imaju prepoznatljivu arhitektonsku vrednost kao celina su ujedno i najproblematičniji.
U okviru programa unapređenja energetske efikasnosti, koji je organizovalo Ministarstvo rudarstva i energetike, tokom 2025. godine pokrenut je program sanacije termičkih omotača na oko 600 stambenih zgrada u 16 gradova i opština širom Srbije. U Novom Sadu prijavljeno je 107 zgrada, za koje je planirana energetska sanacija fasade, odnosno ugradnja termoizolacije (kamena vuna ili EPS za objekte niže od 22m) i termostatskih ventila na grejnim telima.
Model finansiranja predviđa da država obezbedi 50% sredstava bespovratno, dok preostalih 50% plaćaju stanari, kroz rate u periodu od 12 godina. Po planu organizatora, krajnji cilj programa je prelazak svih zgrada na održiv sistem naplate grejanja prema izmerenoj potrošnji.
Parcijalnom zamenom fasada originalni izgled blokova od opeke i betona biće trajno narušeni.
Ipak, u praksi se pojavljuju ozbiljni problemi. Prvi je to što se sanacija odnosi na pojedinačne lamele unutar velikih stambenih blokova, koji su projektovani kao jedinstvene arhitektonske celine. Parcijalnom sanacijom fasada, originalni izgled blokova od opeke i betona biće trajno narušeni pa samim tim i arhitektonska vrednost ovih urbanističkih blokova.
Dodatni problem predstavlja izostanak jasnih projektnih smernica. Programom nije definisano kako nove (kontaktne) fasade treba da se uklapaju u postojeći kontekst, niti postoji obavezujući arhitektonski projekat koji bi izvođači morali da poštuju.
Druga zamerka odnosi se na cenu radova. Prema nezvaničnim informacijama, predviđene cene su više od prosečnih tržišnih, pa stanari, i pored državne subvencije, na kraju plaćaju iznos koji je blizak realnoj tržišnoj ceni.
Energetska sanacija mora biti planska
Potreba za unapređenjem energetske efikasnosti ovih zgrada nije sporna. Međutim, način na koji se sanacija sprovodi može dugoročno proizvesti arhitektonski haos u planski građenim delovima grada.
Jedno od mogućih rešenja jeste izrada celovitih planova energetske sanacije na nivou čitavih naselja. Umesto parcijalnih intervencija, sanacija bi se sprovodila istovremeno na svim objektima u okviru jednog bloka ili kompleksa, prema unapred definisanom projektu koji su izradili stručnjaci različitih profila.
Takav pristup omogućio bi i racionalizaciju troškova, jer bi se izvođači birali za veće celine, uz jasno definisane tehničke i arhitektonske detalje.
Beograd – još veći problem
Situacija u Beogradu dodatno je zabrinjavajuća. Kao posebno problematični izdvajaju se novobeogradski blokovi, građeni od betonskih prefabrikovanih elemenata, sa velikim energetskim gubicima. Istovremeno, mnogi od tih blokova nalaze se pod zaštitom kao arhitektonske celine, što onemogućava intervencije na fasadama.
U aktuelnom programu energetske sanacije u Beogradu obuhvaćeno je oko 350 zgrada, a u narednim godinama najavljen je novi krug. Ostaje otvoreno pitanje kako će se pomiriti zahtevi energetske efikasnosti sa očuvanjem brutalističkog nasleđa Novog Beograda koji je prepoznat i od njujorške MoMA-e. Dok toplane insistiraju na energetskoj efikasnosti, ove arhitektonske celine neophodno je sačuvati.
Sanacija je neizbežna, ali plan mora da postoji
Prelazak na naplatu grejanja prema stvarnoj potrošnji neminovno će otvoriti pitanje energetske neefikasnosti starih zgrada. Da bi se izbegao snažan finansijski udar na stanare, sanacija je neophodna. Međutim, program energetske sanacije zgrada ne sme biti sprovođen stihijski.
Parcijalna rešenja ugrožavaju arhitektonske celine koje su decenijama planski građene. Zbog toga je neophodan jasan, transparentan i stručno vođen plan energetske sanacije na nivou čitavih naselja – plan koji bi, realno, trebalo da bude započet što pre.
Bravo za temu, koja je jako škakljiva a nije prepoznata od strane nazovimo ih eneregetičara, jer njih zanima samo jedno.
Lično se bavim tom temom sa komšijama baš zbog zaštićenog brutalističkog NBG bloka. Kad sam na zvaničnoj prezentaciji pomenutog programa, od strane Sekretarijata za energetiku, postavila pitanje da li će se kroz projektovanje paziti i na arhitekturu objekata koji se saniraju, gledali su me bledo, nisu razumeli o čemu uopšte pričam. Šta tu ima da se misli, nalepi se stiropor, zaboji malo, i gotovo.
Elem, imamo još nekoliko problema u celoj priči. Jedna tema je generalna sa planskim naseljima, druga vezana za naselja pod zaštitom, a treća za fasade s opekom. Pošto se kao i sve što se radi u ovoj državi i ova tema posmatra površno, prvo niko nije uzeo u obzir da neko mora da definiše rešenja za celokupna naselja. To bi morale da budu gradske institucije. Po programu en.sanacije ideja je da se stambene zajednice prijave, da se onda radi projekat za tu zgradu, i sprovodi izvođenje ako se potpiše ugovor. Zaboravlja se da su neki objekti sačinjeni od nekoliko, pa i od desetina ulaza, odnosno pojedinačnih stambenih zajednica…. i to bi moralo da se radi odjednom da taj objekat ne bi ličio na Frankenštajna, kao primer u članku. Niko to ne pominje. Ko kontroliše projekat? Ko se trudi da posle energetske sanacije ne dobijemo najbanalnije demit jeftine fasade i banalnu arhitekturu? Imamo već primere koje su stanari samo izvodili u kojima se „briše“ fasadna plastika, sve izjednači, pa još i oboji u boje kako kome dođe.
Drugi problem su zaštićena naselja. Zaštita čuva natur beton, opeku u Cerak Vinogradima, negde keramiku ili mozaik. I u klinču smo. Da, objekti su potpuno energetski neefikasni. Ko će da sedne i reši da nađe adekvatno rešenje? Da li je to izolacija iznutra? Može biti, ali ko će naterati stanare da to urade? Jako teško. A smanjenje temperature koja nam stiže iz toplana nam „ne gine“. Postavlha se i pitanje da li se čuva beton pošto su zaštitari ipak dozvolili da se oboji beton na zaštićenom Sava centru. Takvu završnu obradu, ili imitaciju betona možemo da ponovimo i na termici. Pod uslovom da to neko hoće da plati. Sanacija i ovakvog betona, koji jeste u stanju raspada, je jako skupa, a nemamo pristup fondovima ako ne radimo energetsku sanaciju.
I primer sa fasadnom opekom, isto… Oblaganje opeke je potpuno sumanuta ideja. Ali i koliko su ti objekti neefikasni u odnosu na tanje betonske prefabrikovane fasade. Opeka je ipak pravila neki sendvič zid. Potrebna je analiza.
Dakle, smatram da je neophodna edukacija stanovništva, ali i institucija koje se bave ovom temom. Bilo bi neophodno da se uključi arhitektonska struka, ili naša mrtva udruženja, ne daj bože komora, i da se pozabave time šta želimo od naših gradova i arhitekture. Ali pošto smo društvo koje mrzi arhitekturu, uništava je zdušno, verovatno niko prstom neće mrdnuti.
Pa ste se ovde napisali, koje je resenje problema? Ja vidim samo kritiku kako ce socijalisticki blokovi izgubiti arhitektonsku vrednost, a ne vidim šta predlažete da se uradi? U onom prethodnom članku ste protiv rušenja socijalistićkih zgrada, ovde ste protiv menjanja fasada, ali šta je vaš predlog u tom slučaju? Status kvo?
Kao što sam napisala u tekstu, energetska sanacija je neophodna ali i tačno definisani planovi po kojima bi se ona radila. Ne sme se dopustiti da skupštine stanara ili izvođači biraju boje fasade i materijale jer onda planski izgrađena područija se potpuno neplanski energetski saniraju što vodi arhitektonskom haosu. Znači, potrebno je uraditi projekte za svaki od planski građenih naselja gde bi se detinisao način sanacije sa materijalizacijom i konkretnim ciframa šta će ta sanacija doneti. Kada bude sve tačno definisano i planski rađeno, kao što su na kraju i izgrađena ova naselja, narušavanja celina neće biti.
Tako je. Ali ko to može da uradi i finansira? Pa samo lokalne samouprave, morale bi. Stanari neće i ne mogu sami. Sledeći korak je ko će „naterati“ gradove da prepoznaju neophodnost i naruče projekte?
Odličan članak.
Da, slazem se sa Sonjom, mora to da se radi planski i sve je tu vec receno. Velika je to boljka-to sto se kod nas sve radi povrsno i ad hok, toliko da covek mora da se zapita (da ne kazem vise o tome).
Slazem se i sa „arh NBG“, sve stoji. Ali, ovde hocu da ukazem na jos jednu stvar. Rece da se izolacija moze stavljati iznutra. To jeste deo resenja, ali samo gde se bas mora, kao pojedinacni slucaj. To je kratkorocno resenje od nekoliko godina (nekad i malo vise, ako ima srece) i svaki put ce izolacija morati da se zameni. Pomaze to ljudima, ali ne i konstrukciji koja ce nastaviti da propada. Uvek je bolje da se izolacija stavlja sa spoljne strane. To je daleko bolje i trajnije resenje, ali samo pod uslovom da se uradi kvalitetno. Verujem da se o tome vec dosta zna. Ovde se radi o ozbiljnom izazovu, sa celim naseljima i morace to dobro da se planira.
Ako nista drugo, onda barem da se ubuduce kod novih projekata da se vratimo na staro-da se radi sendvic zid sa slojevima od unutra ka spolja-prvo zid, pa obloga od izolacije i na kraju zavrsna obrada od cigle (koja moze da se omalterise, ukoliko se to trazi u projektu)
Tema izolacije sa unutrašnje starne kao mogućeg rešenja je u situacijama kad su objekti pod zaštitom, a završna obrada fasade je specifična i bitna odlika zbog koje su zaštićeni. To su brutalistički objekti i objekti sa fasadnom opekom, mozaicima i sl. Mozaici i pločice još i najlakše mogu da se ponove preko termike, kad bi se našli slični, kad bi neko prepoznao tu neophodnost, i kad bi neko to hteo da finansira.
Betonske fasade su najveći problem. Najtanji paneli, najmanja energetska efikasnost, i u lošem tehničkom stanju. Na mnogim objektima je beton načet, otpadaju komadi, izvire i dalje rdja armatura. Adekvatna sanacija betonskih fasada reparativnim betonima je moguća ali jako skupa, sami stanari ne mogu da je izfinansiraju bez nekog pomoćnog fonda. Ne podrazumeva dodavanje termike spolja jer bi i uz sakrivanje betona izmenila dimenzije arhitektonskih elemenata i proporcije, kao i teksturu natur betona na određenim mestima. Iz tog razloga je sledeća tema izolacija sa unutrašnje strane kao delimično rešenje en. efikasnosti, dok je sanacija betona neophodna, i to bi produžilo rok trajanja objekata. Međutim, ko će da ubedi stanare da rade iznutra? Niko. Onda će se vremenom smanjivati jačina grejanje, biće hladno u stanovima, prebaciće se na plaćanje po utrošku i to verovatno cele zgrade, i stanari će biti primorani, čak i oni koji trenutno ne razumeju ove teme. I dalje za taj slučaj ne postoje fondovi iz kojih bi se takvo rešenje finansiralo, plus nadovezujemo ono o čemu smo pisali gore – neophodnost da se kompletna naselja rade u isto vreme, na isti, način, sa adekvatnim projektima sanacije, ali uz koordinaciju i kontrolu.
Onda se postavlja sledeće pitanje – da li pod svaku cenu čuvamo brutalizam koji smo pre toga uništili sami, u smislu odnosa građana prema arhitekturi sa nedozvoljenim intervencijama koje gradske institucije nisu sankcionisale? Čuvamo beton a vrednost arhitekture je već narušena ozbiljno potpuno promašenim i na svakom stanu drugačije rešenim zamenama prozora. Iz Zavoda kažu – pa to je promenljivo. Da, jeste… ko će da naredi stanarima da urade nove u skladu sa originalnim? Pa niko, nije populistički. Ko će preseći šta je važnije? Arhitektura ili energetska sanacija? Međurešenje, termika i imitacija betona, koje je još skuplje? Ko će ući u cipele stanara?
Ovde sam samo hteo reci da izolacija iznutra i nije najbolje resenje. To je samo polovicno resenje koje pomaze samo stanarima. Em je kratkorocno, em uopste i ne stiti konstrukciju od propadanja. Kada konstrukcija propada, koja je onda svrha zastite. Onda ovde imamo pat poziciju.
Ali da, sve ostalo sto kazete-to stoji i slazem se. Kada se u ono vreme sve to projektovalo i izgradilo, verujem da je bilo iz najboljih namera. Danas smo valjda naucili da ni beton nije vecan materijal. Takodje ni do danas nemamo dovoljno svesti o potrebi redovnog odrzavanja objekata. Danas, kada vidimo posledice-ne bih voleo biti u kozi onoga koji treba da presece, ako do toga ikada dodje.
Primer Labudovo brdo, zgrade su uniformno odrađene uz kasnije probleme sa otpadanjem stiropora i jednu *fusnotu* par spratova gratis
(pretražite tekst ispod za ostatak članka)
„U periodu od 2006. do 2010. godine urađena je nadogradnja zgrada. Dve privatne firme su izvodile radove uz dobijenu saglasnost opštine Rakovica za idejni projekat. Zgrade su nadograđene sa po dva-tri sprata, a kao kompenzaciju, stanari su dobili novu termoizolacionu fasadu “
Urađeno sa planovima, idejnim rešenjima i odobrenjem opštine, može svako da prođe i pogleda zgrade lično i priča sa stanarima.
Konkretne cifre su vidljive i na samoj visini zgrada.
Predlažem da fakultet u sklopu nastave da kvalitetne predloge studenata i profesora koje će opštine sprovoditi u dogovoru sa stanarima. Profesori su svakako plaćeni, a studenti ovakvim projektom upoznaju aspekte materijala, energetike, predmera i predračuna radova, očuvanja graditeljskog nasleđa i rad sa opštinom/pripremom projekta koji može biti odobren.
Umesto da se bave izmišljenim maštarijama (kao nekadašnji student radije bi se bavio ovime nego glupostima koje smo radili na 90% studio projekata)