„Odbor za mir“ predstavio svoj plan Nove Gaze

Obećava se blistava budućnost za napaćeni palestinski narod i šansa da se pola sveta sjati u Gazu i od nje napravi novi Dubai. A da li zaista?

Dok se rat u Gazi još uvek ne smiruje, Džared Kušner – zet Donalda Trampa i bivši arhitekta bliskoistočnog „mirovnog procesa“ – odlučio je da ode korak dalje. Ili preciznije: nekoliko spratova više. Na mreži X, u okviru takozvanog Odbora za mir, Kušner je podelio vizualizacije i prostorne planove „nove Gaze“ – grada budućnosti, bez ruševina, ali i bez prošlosti.

Nova gaza – kao presnimljeni fajl

Pre godinu i po dana pisali smo na temu izraelske intervencije u Gazi posle Hamasovog napada na Izrael, i predstavili ono što smo saznali – procureli plan izraelske vlade za „Novu Gazu“ posle rata. Dobili smo mnogo „izliva emocija“ iako smo samo pokušali reći šta se sprema – uništenje postojećih gradova u Pojasu Gaze i gradnja sasvim novih, „od nule“.

A ovih dana je Džared Kušner, zet predsednika SAD Donalda Trampa i njegov blizak saradnik, na mreži X podelio detaljne planove sadašnje faze „razmišljanja o Gazi“. Doduše, novi renderi deluju konzistentnije od starih.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Arhitekta iz Srbije lansirao mobilnu robotsku fabriku za obnovu kuća nakon požara u Los Anđelesu

Poenta je da se Gaza „presnimi” novom verzijom. Kao fajl sa istim imenom ali sasvim drugačijom sadržinom.

Nema pozlaćenih statua Trampa, nema čudnih zgrada kao u renderima koje je Vlada Izraela delila u drugoj polovini 2024. godine, već se sve svodi na – vrlo planirani „rizort-region“ na mediteranskoj obali.

Na renderima sve izgleda poznato: staklene kule uz obalu, šetališta nalik Dubaiju, poslovni distrikti sa palmama, marina koja kao da je teleportovana iz Abu Dabija i Dubaija i generička urbana matrica koju smo već videli bezbroj puta – od Rijada do Beograda na vodi.

Gaza, u ovoj verziji, više ne liči na Gazu. I upravo je to, čini se, poenta. Poenta je da se Gaza „presnimi” novom verzijom. Kao fajl sa istim imenom ali sasvim drugačijom sadržinom.

U tom planu nema tragova postojećeg urbanog tkiva, nema istorije, nema socijalne strukture, a pre svega nema ljudi.

Kušnerova vizija, dakle, ne govori o obnovi, već o zameni. Ne o sanaciji grada koji je pretrpeo razaranja, već o potpunom resetu prostora. Tabula rasa, ali ne kao arhitektonska metafora – već kao politički program.

U tom planu nema tragova postojećeg urbanog tkiva, nema istorije, nema socijalne strukture, a pre svega nema ljudi. Bar ne onih stvarnih, sa imenima, sećanjima i pravom da odlučuju o prostoru u kojem žive. Eventualno (ne vidi se sa rendera) će biti ostavljene stare crkve i džamije – ostalo će sve biti novo i neprepoznatljivo.

Konkretni detalji

Pojas Gaze se generalno sastoji iz četiri urbane celine koje se prilično dotiču, ali su ipak jasno odvojene (videti kartu), od egipatske granice do granice sa Izraelom prema Aškelonu, to su: Rafa (tu je i granični prelaz sa Egiptom), Kan Junis, Dajr El-Bela i najveće naselje i prestonica oblasti, Gaza, grad poznat još iz biblijskih vremena po kojem je i cela oblast dobila ime.

Vrlo slične urbane celine pokazuje i master plan Kušnera a gradnja se planira sa zapada na istok, odnosno, počev od egipatske granice, i Rafe, do granice sa Aškelonom, i istoka. Kušnerov plan Nove Gaze predviđa pet oblasti, koje će biti međusobno odvojene zelenim površinama, parkovima i sportskim i rekreativnim sadržajima, u čijem će zaleđu biti industrija – kako je navedeno “napredna industrija” i “centri podataka”.

Šta se planira uz obalu? Tu nema “pet naselja” već jedan kontinuirani niz solitera uz plažu, koji će pre svega izgleda imati turističku namenu i biti čuvena i bombastično najavljivana “Rivijera” – dakle, kao u Dohi, Dubaiju, ili Kuvajtu.

Najvažniji deo za turiste i buduće “lovce na savršeni Instagram snimak” je niz od 180 kula uz obalu koji će se protezati celom dužinom obale.

U prvoj fazi, nazvanoj 1A, predviđa se gradnja tik uz egipatsku granicu. Tu su predviđeni aerodrom, luka i logističke zgrade, i odatle će sve krenuti – od “privrede”. Zatim će se preći na grad Kan Junis, koji će biti izgrađen u fazi 1B, i tom prilikom će se veliki deo ljudi koji trenutno živi u izbegličkim kampovima, preseliti u Novi Kan Junis 1.

Sledeća faza 1C je takođe faza za naseljavanje, i to je Nova Rafa, gde bi trebalo da se smeste ostali Palestinci raseljeni iz svojih domova. Ovde treba imati u vidu da su stara naselja imala mnogo nižu spratnost, a nova pokazuju u master planu veoma visoku (“Dubai”) spratnost, tako da se pretpostavlja da će se više ljudi moći smestiti u nove gradove nego što ih je bilo u starima. Iz master plana se naslućuje da će Rafa u novoj “inkarnaciji” biti veća od Gaze, ali videćemo, ako se to uopšte i dogodi.

Druga faza predviđa gradnju Novog Kan Junisa 2 (tako je obeleženo, iako je to potpuno odvojeno naselje, i verovatno će dobiti neko novo ime), dok treća faza govori o onome što su sada ostaci grada Dajr El-Bela, a u master planu su obeleženi kao “Center Camps”.

Poslednja, Faza 4 podrazumeva izgradnju Nove Gaze, grada na mestu stare. Najvažniji deo za turiste i buduće “lovce na savršeni Instagram snimak” je niz od 180 kula uz obalu koji će se protezati celom dužinom obale, a za njega nije naveden tajmlajn gradnje.

Računice u dolarima

Master plan detaljno predviđa i autoputeve, obične puteve nižeg reda i “odokativne” brojke uslužnih zgrada – u Novoj Rafi, koja je predviđena (jedina) kao tri elipsaste zone stanovanja, predviđa se, osim “više od 100.000 stambenih jedinica” i “više od 200 obrazovnih centara, više od 150 kulturnih, verskih i vokacionih centara i više od 75 bolnica”.

Za druge gradove ne navodi se ni približan broj objekata, ali se kaže da će ceo Pojas Gaze (verovatno protektorat jedno vreme, kao što smo pisali), do 2035. imati BDP veći od 10 milijardi dolara, da će biti investirano više od 25 milijardi dolara u javne usluge i 3 milijarde u komercijalne i biznis zone i mikrozajmove za Gazane da započnu svoje biznise (koje su izgubili), 1,5 milijardu dolara za obrazovne centre, a obećava se godišnji prihod od preko 13.000 dolara po domaćinstvu do 2035. (to je oko 1.000 evra mesečno po domaćinstvu, što nije impresivno).

Sve u svemu, obećava se blistava budućnost za napaćeni palestinski narod i šansa da se pola sveta sjati u Gazu i od nje napravi novi Dubai. A da li zaista?

Slatko-gorki ukus u ustima

Problem je ovde višestruk. Ovde arhitektura ne nastupa kao alat za život, već kao alat za narativ – dakle, plan je bio od početka – srušiti sve, „poravnati bagerima” i napraviti sve novo. Renderi služe da smire publiku besnu zbog slika zločina i patnji palestinskog naroda, da stvore iluziju reda, kontrole i prosperiteta. Kao da je dovoljno nacrtati grad da bi se rešio konflikt. Kao da su rat, trauma i decenije političkog nasilja samo problem lošeg urbanizma.

Posebno je problematičan kontekst u kojem se ovakvi planovi pojavljuju. Dok su milioni ljudi raseljeni, dok su kvartovi sravnjeni sa zemljom, a osnovna infrastruktura uništena, priča o „Novoj Gazi“ deluje kao odlična šansa za investitore i developere, a ne kao ozbiljna strategija obnove.

U tom smislu, Kušner se ponaša više kao investitor nego kao mirovni posrednik. Ali, zar smo i mislili da neće biti tako? Zar Donald Tramp nije pre svega bio – developer? Čovek iz biznisa sa nekretninama? Zar on svaki mirovni ugovor, i onaj u Ukrajini i ovaj ovde, i „kupovinu Grenlanda” ne gleda kao – „akviziciju placa” i „priliku za izgradnju”?

Arhitektura kao produžena ruka geopolitike

Ovo nije prvi put da se arhitektura koristi kao produžena ruka geopolitike. Naprotiv – modernizam je to radio decenijama, često sa katastrofalnim posledicama. Razlika je u tome što se danas sve to pakuje u atraktivne vizuale, kratke objave na društvenim mrežama i rečnik startap kulture. Umesto plana – vizija. Umesto procesa – render. Na kraju, ključno pitanje nije kako će Gaza izgledati, već ko ima pravo da je projektuje.

Kao da su rat, trauma i decenije političkog nasilja samo problem lošeg urbanizma.

Grad nije samo skup zgrada i ulica, već složen društveni organizam. Bez uključenja lokalne zajednice, bez razumevanja konteksta i bez političkog dogovora, svaka „nova Gaza“ ostaće samo još jedan digitalni grad – savršeno osvetljen, potpuno prazan i nepodnošljivo nerealan. Dok ne postane realan – jer nas istorija uči da će se onda zaboraviti sve strahote, kao što danas pijemo pivo u Varšavi i ne setimo se da su nacisti sravnili grad sa zemljom (viđeno u filmu „Pijanista”) pri povlačenju.

Kako će izgledati budućnost, naravno, ne znamo. Gazani su posle svega, zaslužili lep život, jer su previše patnje već podneli. Nešto istočnije, u Saudijskoj Arabiji, zemlja se otvara za turiste, pa čak i dozvoljava alkohol. Nešto severnije, u Siriji, lokalni Alaviti na obali neće biti te sreće da im se nastavi gradnja hotela kao što je krenula 2009. i 2010. pod Asadom, kada sam im bio u poseti i gledao kako niču novi rizorti.

U neuhvatljivom krugu istorije, tokom 60-ih i 70-ih Dubai je bio ribarski gradić i gradić lovaca na bisere, a turisti su se brčkali na obalama Irana i Libana. Islamska revolucija je ostavila malo toga „kupačkog” u Iranu, a 1975. je Bejrut sa Biblosom prestao biti mesto gde dolaze Brižit Bardo i Marlon Brando. U bioskopima je film „Stranac” (2025.) po romanu Albera Kamija gde se 1958. u Oranu i Alžiru kupaju nebrojeni turisti i piju vino u bikinijima. Sve ovo deluje nezamislivo danas. Možda se nešto nezamislivo desi i sutra, u Gazi. Na temelju silne krvi. I silnih suza.