Tri knjige o gradu: Stanovanje, urbani ideali i arhitektonsko nasleđe Beograda
Prošle godine objavljeno je nekoliko knjiga o arhitekturi domaćih autora koje ne bi trebalo propustiti, a ova tri naslova posebno izdvajamo.
Arhitekta Aleksandar Kušić u svojoj knjizi, odnosno priređenoj doktorskoj disertaciji: Negativnost – Arhitektura i stambeno pitanje u Beogradu kasnog socijalizma, bavio se naizgled jednostavnom, a u arhitekturi nezaobilaznom temom. Stanovanjem.
Kad je o tome reč, govori se o sociologiji, psihologiji i politici, o novcu i o tome da li je društvo patrijarhalno ili teži emancipaciji, da li je stan roba i kako se dolazi do njega. Iako je to bilo društvo u kojem stan nije bio roba i težilo se emancipaciji, mnogo toga je ometalo efikasno rešavanje stambenog pitanja.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Kušićev sveobuhvatan pristup problemu
Istražujući bogat arhivski materijal, Aleksandar Kušić razgovarao je sa skoro svim relevantnim autorima, a skoro su svi još živi. Dragocena su njihova sećanja i zapažanja, od svakodnevnog života i načina rada, do ukazivanja na rigidnosti koje su u priličnoj meri sprečavale efikasno i kvalitetno sprovođenje dogovorene stambene politike.
Kušić je problemu pristupio sveobuhvatno i prilično dobro je u raznim slojevima opisao to vreme. Piše o političkom i društvenom kontekstu, o odlukama koje su imale dalekosežne, često i vrlo negativne posledice, o arhitektonskim i umetničkim pokretima, stručnim raspravama i izložbama.
Segment knjige posvećen je tadašnjem planerskom čudu – Centru za planiranje urbanog razvoja. Neobičan i nekonvencionalno koncipiran rad CEP-a je, osamdesetih godina prošlog veka, privlačio mlade – studente i profesionalce različitih profila – novim, svežim i fleksibilnim pristupom urbanističkom planiranju. Uključivanjem građana u projekte, nizom akcija, biltenom i skupom Komunikacije, CEP je ozbiljno prodrmao srpsku i jugoslovensku arhitektonsku scenu.
Knjiga je i kritika društva koje nije uspelo da dugoročno i dovoljno dobro reši stambeni problem, što je u izvesnoj meri doprinelo današnjem stambenom haosu.
Ovom knjigom Kušić iscrtava obrise jednog vremena i društva koje je imalo velike ambicije i velike mogućnosti. Ona je i kritika tog društva koje nije uspelo da dugoročno i dovoljno dobro reši stambeni problem, što je u izvesnoj meri doprinelo današnjem stambenom haosu. Posveta je velikom broju arhitekata tog doba koji su svojim radom i arhitekturom, teorijskim tekstovima i diskusijama, časno i sa, danas nepojmljivim entuzijazmom dali veliki doprinos tom društvu.
Kušić sa vremenskom distancom od nekoliko decenija sagledava stambene politike kasnog socijalizma, piše o arhitektima koji su sa različitim uspehom rešavali probleme neujednačenosti grada, a sve to bilo je mnogo pre njegovog rođenja. Zato je njegovo razumevanje i tumačenje tog vremena i društva bez emotivnog zamagljivanja i nostalgije, novo je i sveže, a u mnogo čemu radikalnije i objektivnije u argumentovanoj kritici od autora koji su bili učesnici i svedoci tog vremena.
Srećni gradovi – urbana regeneracija revisited
Druga knjiga bavi se gradovima. Idealni, vrtni, ozareni, srećni gradovi… sve su to odrednice kojima se u svojim programima i projektima bave političari, umetnici, arhitekti i urbanisti. Iako, najčešće sve ostaje na manifestima, ili na ne uvek uspešnim realizacijama, sve to utiče na formiranje stavova i planiranje savremenih gradova. Bilo je tako, posebno posle Drugog svetskog rata, kada je svet trebalo iznova izgraditi i postaviti na noge. Ni ceo vek nije prošao, a stvari su se drastično promenile.
Verovatno da u toj borbi za bolji svet i bolje gradove treba tražiti i razloge što su se, Eva Vaništa Lazarević, profesorka beogradskog Arhitektonskog fakulteta i docentkinja Jelena Marić, upustile u stvaranje knjige Srećni gradovi, urbana regeneracija revisited.
Gradovi su u stalnoj promeni i one se poslednjih decenija vrtoglavo ubrzavaju, kao i tehnološki napredak. Što ne znači da je to uvek dobro.
Eva Vaništa svoj predgovor počinje poučnom pričom o sudbini ikonične Korbizijeve Vile Savoj. Iako je loše izvedena, prokišnjava i ne može se u njoj živeti, ona je kuća-muzej i u arhitektonskim krugovima sinonim za rafinman 20. veka.
Piše Eva o sreći i zadovoljstvu, o zdravlju i lepoti, o uređenim i zapuštenim gradovima, o tome da nam ništa ne može garantovati sreću, odnosno da se može biti nasmejan u blatu i prljavštini, kao i sklon samoubistvu u dobro uređenim nordijskim zemljama. Samo, neka vas to ne zavara, nije to tako jednostavno.
Svi govore o zdravom gradu, a malo ko nešto uspeva da uradi
Gradovi su u stalnoj promeni i one se poslednjih decenija vrtoglavo ubrzavaju, kao i tehnološki napredak. Što ne znači da je to uvek dobro. Porastao je strah od klimatskih promena, posebno užarenih leta na ulicama bez zelenila, veštačka inteligencija, najblaže rečeno, donosi nelagodnost u sve segmente društva, iako je i od velike pomoći.
Saobraćaj kolski i pešački, zelenilo i osunčanost, zagađenje, sve izraženija klasna i generacijska segregacija, participacija, distribucija moći… Svi govore o zdravom gradu, a malo ko nešto uspeva da uradi, bar kod nas. Treba naći načine kako sve to poboljšati, odnosno regenerisati. O svemu tome govori ova knjiga. Tekstove, uz autorke piše i 11 eksperata različitih struka.
Piše se o dobrim i ne najboljim inostranim primerima, o današnjem Beogradu sa svim kontroverzama. O održivoj urbanoj mobilnosti i pešačkom gradu, o centralnoj zoni Beograda i spuštanju na reke – od planova iz druge polovine 20. veka, do današnjih realizacija koje su duboko protresle našu javnu i stručnu scenu.
Autori su se vodili principom – ako se nešto ne može jednostavnim rečima objasniti, bolje se i ne upuštati u diskusiju o tome.
Ovom knjigom, piše Eva Vaništa Lazarević u zaključku: došli smo zajednički do nekih, nadam se, upotrebljivih recepata za urbanu regeneraciju danas, nepohodnih za prepravku, popravku, porube, dodatne elemente – ukratko – obnovu već skoro posrnulih, načetih i bolesnih gradova, posebno predgrađa, slamova, te važne borbe protiv siromaštva. Zato je u naslovu revisited – izraz koji označava ponovo ocenjen ili posmatran iz današnje perspektive.
Pisana je jasno i pristupačno. Autori su se vodili principom – ako se nešto ne može jednostavnim rečima objasniti, bolje se i ne upuštati u diskusiju o tome. Sigurno će biti obavezna lektira za mnoge studente, ne samo arhitekture.
Srećni gradovi su nagrađeni na ovogodišnjem zrenjaninskom Međunarodnom salonu urbanizma.
Duga i komplikovana istorija Palate SANU
I sledeća knjiga je nagrađena. Milan Prosen je, krajem prošle godine, za Palatu Srpske akademije nauka i umetnosti, dobio nagradu Ranko Radović.
Monumentalnu, bogato ukrašenu i kitnjastu zgradu na sred beogradske Knez Mihajlove ulice danas znamo kao zgradu Srpske akademije nauka i umetnosti, iako ne pripada samo akademicima. Projektovana je da bude multifunkcionalna, pa je takva i ostala. Ima zanimljivu prošlost, od toga kako se i koliko dugo gradila, do toga šta je sve u njoj bilo.
Milan Prosen u monografiji o Palati SANU napisao je njenu dugu i komplikovanu istoriju. Od finasijskih prilika, odnosno večitog nedostajanja novca za njenu izgradnju, do muke oko izbora pogodne lokacije, pa onda projektanta i projekta, od stručnih prepirki do istorijskih prepreka.
Konstantin Jovanović i Andra Stevanović su se u javnosti prepirali koji je kompetentniji za tako važan zadatak kao što je izrada projekta za zgradu akademije.
Prvi projekat uradio je arhitekta Konstantin Jovanović još 1900. Onda je sledio neuspešan konkurs, pa je postojao predlog da se ta lokacija ustupi Trgovačkoj omladini, pa se od toga odustalo, a čitavih pet godina, od 1906 do 1911, dvojica uglednih arhitekata – Konstantin Jovanović i Andra Stevanović su se u javnosti prepirali koji je kompetentniji za tako važan zadatak kao što je izrada projekta za zgradu Srpske kraljevske akademije.
U toj, kako razni izvori svedoče, ružnoj svađi pobedio je Andra Stevanović i u posao je uključio svog kolegu i prijatelja Dragutina Đorđevića sa kojim je već uspešno sarađivao.
Njene stilske odlike karakteristične su za sam početak 20. veka, kada je projekat nastajao, ali izgrađena zgrada nije bila u duhu arhitektonskih stilova između dva rata.
Taman kad je krenula izgradnja prekida je Veliki rat, pa se ona nastavlja posle 1918, a kada je konačno završena 1924. pokazalo se da ju je, bar kad je arhitektura u pitanju, vreme pregazilo. Njene stilske odlike karakteristične su za sam početak 20. veka, kada je projekat nastajao, ali izgrađena zgrada nije bila u duhu arhitektonskih stilova između dva rata.
Zgrada je bila rekonstruisana pedesetih godina prošlog veka, prema projektu Grigorija Samojlova i takvu je danas znamo. Već se izvesno vreme pominje njena ponovna rekonstrukcija. Idejni projekat uradio je Milan Lojanica (1939-2024) sa Miodragom Mirkovićem i Milanom Raškovićem.
U 15 poglavlja Milan Prosen slaže priču o zgradi, vremenu, političkim i društvenim prilikama, o evropeizaciji grada i države, stilskim umetničkim i arhitektonskim uticajima, o tome kako se živelo u Beogradu, čega je sve u Palati bilo, kako je funkcionisala.
Od 1929. godine do šestoaprilskog bombardovanja tu je bio savremeni studio odakle se emitovao redovni program Radio Beograda.
Do Drugog svetskog rata bila je stambeno-poslovna zgrada sa stanovima za izdavanje i umetničkim ateljeima na samom vrhu zgrade, u prizemlju je bio elegantan pasaž sa tržnim centrom, razni lokali, kafana Akademija, berza i druge institucije. Od 1929, tu je bio savremeni studio odakle se emitovao redovni program Radio Beograda. Studio je uništen u bombardovanju 6. aprila 1941, kada je i zgrada bila teško oštećena.
Veliku vrednost ove knjige čine skice, crteži, planovi kao i fotografije iz epohe. Neki su i prvi put publikovani. Oni ne samo da dopunjuju tekst, već i vizualizuju nekadašnji Beograd, njegove ulice i građane, kao i značaj koji je zgrada imala u tom i takvom Beogradu.
Palata Milana Prosena objavljena je krajem 2024, povodom proslave jednog veka SANU.
