U zemlji leda i vatre: Sakralna arhitektura Islanda
Iako je priroda najveći „magnet“ ove ostrvske države, vredi se upoznati i s njenom sakralnom arhitekturom – od tradicionalnih crkava prekrivenih travom do modernističkih ikona od betona.
Island – poznatiji i kao “zemlja leda i vatre”, mesto gde aktivni vulkani i ledeni glečeri koegzistiraju zajedno na jednom prostoru. Iako sam maštao o obilasku Islanda, nije mi bio prioritet, međutim našao sam se na njemu potpuno neočekivano.
Sve je počelo jednim razgovorom sa bratom o mojoj Evropskoj solo Arhituri i šta je još ostalo da se obiđe po Evropi. Kako je razgovor tekao, prešli smo na temu Islanda i o njegovoj neverovatnoj prirodi koju smo do tad viđali samo na fotografijama.
Tu nas je znatiželja odvukla dalje da pogledamo odakle uopšte ima letova za Island?! Let za ovo mesto je bio bliži nego što smo mislili, s obzirom da smo našli redovnu liniju Budimpešta – Island! Savršeno! Bez imalo premišljanja smo uzeli povratne karte i rezervisali najjeftiniji smeštaj. Sve to po ceni od 500 evra za nas dvojicu!
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Prvi utisci
Sledilo je par meseci dobrog planiranja obilazaka i još većeg iščekivanja istih. Decembar je stigao, a mi smo napokon poleteli ka Islandu. Nakon četiri sata leta smo napokon i sleteli na ovo ostrvo koje se nalazi na granici severnoameričke i evroazijske tektonske ploče.
Za ovakvo putovanje je neophodno i dobro planiranje unapred, ipak to je pola posla odrađenog u uživanju! Budući da Island nema dovoljno dobru razvijenu mrežu javnog prevoza, na ovom ostrvu ste prepušteni sebi i svom ličnom prevozu! Zato smo i rentali Dustera kao najpouzdaniji prevoz za nepogodan teren.
Zonsko planirana naselja postavljena su u ortogonalnu matricu, dok su restorani brze hrane, kao i ostali prateći sadržaji na samom obodu uz glavnu saobraćajnicu.
Od aerodroma do glavnog grada Rejkjavika ima 40 minuta vožnje pa je to sasvim dovoljno vremena bilo da se stekne neki prvi utisak o njihovim mestima duž glavne saobraćajnice. Ono što se dalo primetiti jeste da je glavna odlika svakog mesta na Islandu zapravo zonsko planirana naselja postavljena u ortogonalnu matricu, dok su restorani brze hrane, kao i ostali prateći sadržaji na samom obodu uz glavnu saobraćajnicu.
U suštini, kao da ste u jednom velikom američkom predgrađu, što i ima smisla s obzirom da je dosta jak uticaj Amerike još od njihovog priznavanja Islanda kao nezavisne države 1944. godine.
Pri smeštanju u hotel, odlučili smo se za prvu stvar koju moramo uraditi – lov na Auroru Borealis! Imali smo itekako sreće jer smo je u prvih sat vremena i ugledali na samoj obali Rejkjavika!
Prvi dan – ruta “Zlatnog kruga”
Za prvi dan smo se odlučili da obiđemo ono što i ostali turisti obilaze, a to je „Ruta zlatnog kruga“ koja obuhvata niz prirodnih lepota, od kratera, vodopada i gejzira. Pošto smo došli na Island u zimskom periodu, zanimljivo je da oni za taj period imaju samo 3 do 4 sata dnevne svetlosti i spram toga smo isplanirali naše obilaske.
Zapravo, čudan je osećaj kad ustaješ ujutro, a zoru dočekaš tek u podne, ne znam kako ovi ljudi uspevaju da žive bez svetla? „Mi funkcionišemo kao i ostali, samo bez sunca“, je ono što su nam rekli lokalci… Ne bih mogao da se naviknem na potpuni mrak pola godine!
Zanimljivo je kad shvatite dokle su Islanđani sve razvukli infrastrukturnu mrežu, u potpunu nedođiju gde bi čovek pomislio da nema nikoga!
Tokom rute primetili smo da pojedini ljudi žive i na najzabačenijim mestima, u većini slučajeva potpuno izolovani od bilo kakvog ljudskog kontakta. Zanimljivo je kad shvatite dokle su Islanđani sve razvukli infrastrukturnu mrežu, u potpunu nedođiju gde bi čovek pomislio da nema nikoga! Zanimljiva stvar što smo saznali jeste da se oni u potpunosti greju na toplotne izvore od gejzira, čak i u nedođiji. Kakvo korišćenje resursa!
O samoj prirodi zapravo ni ne vredi pisati, iz prostog razloga zato što se takva priroda ni ne može opisati, nije nalik ni na jednoj, prosto je morate iskusiti! Ono što mogu reći jeste kako se vozite kroz Island, pejzaži se smenjuju na svakih pola sata, tako da ste u jednom trenutku kao na Marsu, potom u Ledenom Kraljevstvu iz Igre Prestola, pa čak i u ruskim ravnicama tundre. Prosto neverovatno, nikad do sad nisam iskusio ovakve nagle promene pejzaža!
Drugi dan – južna obala
Za drugi dan smo se odlučili otići još dalje od Rejkjavika, pa smo tako završili na ruti južne obale Islanda, rute prepune čiste i surove prirode. U trci sa vremenom, morali smo izuzetno rano da krenemo, ali s obzirom da je većinom mrak ista bi nam vidljivost bila i da smo krenuli u “normalnije” vreme.
Ruta od 560 kilometara u jednom pravcu se prostire kroz prelepe krajolike kroz koje morate proći, od zelenih visoravni sa vodopadima i nestvarnih kanjona pa sve do ledenih glečera i “dijamantskih” plaža. Pri dostizanju najdalje tačke naše rute, vreme je bilo da se okrenemo nazad i obiđemo usputne destinacije od kojih je jedna i crkva u mestu Hof, građena u tradicionalnom stilu.
Hofskirkja: Tradicionalne crkve
“Hofskirkja” je poslednji stari sakralni objekat građen u tradicionalnom stilu korišćenjem busenja trave. Ono što je čini zanimljivom jeste da su kod ovakvih crkvi krovovi praktično “spojeni” sa tlom, međutim gradnja ovakvih crkvi je takva da su zidovi od kamena, dok je krov od kamenih ploča koje su potom prekrivene travom.
Crkva u Hofu ima dobru izolaciju upravo zbog travnatog krova koji služi kao barijera od hladnog vazduha dok zadržava toplotu unutra.
Upravo ovakvim pristupom u građenju, crkva (a i mnogi drugi objekti) imaju dobru izolaciju upravo zbog travnatog krova koji služi kao barijera od hladnog vazduha dok zadržava toplotu unutra. Međutim, kako je vreme prolazilo tako je tradicionalni stil građenja bio manje učestao, ljudi su prvo prešli na drvo kao primarni materijal u borbi protiv surovih islandskih uslova, a potom na beton koji se i dan-danas koristi.
Treći dan – sakralni modernizam
Kako nam je primarni razlog dolaska na Island bio obilazak prirode, tako smo za poslednji dan ostavili obilazak samog Rejkjavika i njegove okoline. Grad kao grad, mi se i nije svideo budući da sam ga stvarno doživeo kao jedno veliko predgrađe. Centar i okolina uglavnom čine jednoporodične kuće, kako u nizu tako i slobodnostojeće.
Među tim jednoporodičnim kućama se dosta uočava veliki uticaj tipične američke kuće u predgrađu: prizemna kuća sa kosim plitkim krovom, kao i dugačak kolski prilaz sa velikim prednjim dvorištem. Ne uklapa mi se u Island jednostavno.
Iako se centar relativno brzo može obići, ljudi najviše ostaju ispred glavne crkve Rejkjavika – Hallgrimskirkja koja je centralno mesto okupljanja za sve događaje u Rejkjaviku.
Hallgrimskirkja: Bazaltnim putem
Visoka 74,5 metara, crkva je postala nacionalni simbol, kao i glavna reperna tačka grada koju uočavate iz bilo kog pravca da dolazite. Projektovana 1937. godine, po nacrtima državnog arhitekte Guđona Samuelsona (Guðjón Samúelsson), a kako kaže sam arhitekta, crkva je proistekla iz ideje islandskih pejzaža, planina, ledenih glečera i stena, specifično stubastih bazaltnih stena koje se mogu pronaći širom ostrva.
Crkva je proistekla iz ideje islandskih pejzaža, planina, ledenih glečera i stena, specifično stubastih bazaltnih stena koje se mogu pronaći širom ostrva.
Iako sam je više puta viđao na slikama, uživo me nije baš impresionirala. Osim glavnog monumentalnog pročelja, ostatak crkve je poprilično skroman za moj ukus glavne crkve u državi…
Áskirkja: Crkva na grebenu
U odnosu na prethodnu, ova crkva koja se nalazi na grebenu mi je definitvno ostavila najveći utisak, prvenstveno svojom formom koja simulira pramac vikinškog broda, kako kažu arhitekte. U osnovi trouglastog oblika, dok se krovna ravan izvija poput ljuske na gore, ova crkva “plovi” nepogodnim terenom ispred nje.
Građena je od 1971. do 1983. godine, po projektu arhitektata Helgi i Vilhjelmura Hjelmarsona, kao i Haraldura Haraldsona (Helgi Hjálmarsson, Vilhjálmur Hjálmarsson & Haraldur Haraldsson) i predstavlja jednu od značajnijih luteranskih crkvi građenih u modernističkom stilu. Posebno je zanimljiva i završna obrada njene fasade koja je urađena od krupnozrnog maltera.
U osnovi trouglastog oblika, dok se krovna ravan izvija poput ljuske na gore, ova crkva “plovi” nepogodnim terenom ispred nje.
Kópavogskirkja: Crkva u Kópavoguru
Znatno manja crkva, građena od 1958. do 1963. godine, nalazi se u obližnjem gradiću Kópavoguru na vrhu brda Borgarholt i svojom čistom formom mi je privukla pažnju još dok smo dolazili sa aerodroma. Ne možete da je promašite u toku dana.
Crkva sačinjena od dva parabolična luka (sa još dva manja koji izlaze iz njih) koji se presecaju pod pravim uglom, znatno dokazuju da veličina sakralne arhitekture ne mora da diktira pažnju prolaznika, koliko to može njena forma. Upravo to su uradili arhitekte Hordur Bjarnson i Ragnar Emilson (Hörður Bjarnason & Ragnar Emilsson) sa ukrštanjem betonskih lukova i stvorivši ovu modernističku ikonu!
Laugarneskirkja: Crkva za potrebe zajednice
Izgleda da ima nešto u tim svedenim formama i sakralnoj arhitekturi, jer me je i ova omanja crkva u naselju Laugarnes u Rejkjaviku takođe privukla svojom formom. Državni arhitekta Guđon Samuelson (Guðjón Samúelsson), je projektovao ovu crkvu kao čiste prizme različitih visina sa minimalnim dekorom i uskim vitražima.
Može se reći da ova crkva zasigurno odaje odlike čistog Art Dekoa, ali i malo kubizma, po meni. Građena za potrebe brzorastuće lokalne zajednice u to vreme, crkva je otvorena 1949. godine gde i dan danas ispunjava najbitniju stvar – okupljanje ljudi.
Državni arhitekta Guđon Samuelson je projektovao ovu crkvu kao čiste prizme različitih visina sa minimalnim dekorom i uskim vitražima.
Seltjarnarneskirkja: Dijalog prirode i čoveka
Poslednja crkva Islanda (za sada) na koju sam naišao je crkva na obližnjem brdu Valhusaeđ (Valhúsahæð hill) u Rejkjaviku. Rotirajuće bele kvadratne površine krova obloženog belim limom pokrivaju ovu crkvu koja je takođe nastala iz potrebe lokalne zajednice.
Sam oblik krova je definisan iznutra, gde tanki prozori između različitih delova krova propuštaju svetlost u prostore, od sale za sabore na spratu do manjih prostorija za nastavu, kao i događaje u donjem delu.
Da se primetiti da sivo betonsko jezgro sa zidovima i beli limeni krovovi odigravaju dijalog prirode i čoveka sa obližnjim snežnim vrhovima Rejkjavika.
Da se primetiti da sivo betonsko jezgro sa zidovima i beli limeni krovovi odigravaju dijalog prirode i čoveka sa obližnjim snežnim vrhovima Rejkjavika. Crkva je završena 1989. godine po projektu arhitekata Hordura Bjornsona i Hordura Hardarsona (Hörður Björnsson, Hörður Harðarson) i pruža prelep pogled na zaliv grada.
Do sledećeg puta, Islande!
Kako se let ka nazad kući približavao, tako sam brže bolje mapirao sve stvari koje ću naredni put obići, jer znam da ovakvo mesto ne vredi samo jednom posetiti! Lokalci su nam rekli, da smo imali mnogo sreće za ova četiri dana boravka s obzirom da je u ovom periodu najgore biti na Islandu, zbog obilnih padavina snega, kao i izuzetno jakih vetrova.
Izgleda da nas je sve to zaobišlo ovaj put, nešto kao topla dobrodošlica od Islanda! Iako je uglavnom priroda glavni razlog dolaska na Island, za arhitekte vredi obići i sakralnu arhitekturu Islanda. Do sledećeg viđenja, Islande!
Genijalno,
Epohalno,
Jedinstveno.