Kako je arhitekta Rastko Radulović stvarao veze između Srbije i Francuske

Priča o arhitekti iz Beograda koji je radio u Parizu, sarađivao sa velikim imenima i ostavio trag koji je dugo ostao neprimećen.

Ličnost i delo arhitekte Rastka Radulovića (1933–2005) bili su dugo godina na marginama srpske arhitektonske istoriografije. Donedavno je bilo gotovo nepoznato da je ovaj srpski arhitekta, sa nepunih četrdeset godina, radio i sarađivao sa najznačajnijim nosiocima arhitektonske prakse u Francuskoj druge polovine 20. veka.

I to sa čak dvojicom dobitnika čuvene i prestižne Nagrade Rima (Grand prix de Rome): Žanom Dubuisonom (Jean Dubuisson) i Žan-Roberom Delbom (Jean-Robert Delb) – kao i sa značajnim predstavnikom umerenog modernizma u regionu Rona–Alpi na jugoistoku Francuske, Anrijem Gujonom (Henri Gouyon), čiji se projektantski pristup i rad mogu staviti ravnopravno rame uz rame sa delima dvojice naših vrsnih velikana sličnog renomea i svetonazora, Dragiše Brašovana i Rajka M. Tatića.

Kako je moguće da se o Raduloviću donedavno ništa nije znalo, malo pisalo i još manje govorilo? Odgovor je vrlo jednostavan – u Radulovićevoj skromnosti. Skromnost se u arhitekturi nikada ne prašta. Zato mnoge koleginice i kolege pored praktičnog rada u ateljeu i na terenu aktivno deluju na polju društvenih mreža, kao i na brojnim drugim mogućim medijskim kanalima. U protivnom sledi potpuna anonimnost.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Ljudi bez imena: Zbog čega su arhitekte nevidljive za ostatak javnosti?

O Raduloviću se donedavno ništa nije znalo zbog njegove skromnosti. A skromnost se u arhitekturi nikada ne prašta.

Kada se navedenom doda i činjenica da rad sa velikanima svoga doba svesno ili nesvesno vodi takođe putu „kreativne smrti“ – kako je to pre šesnaest godina na predavanju, pred punim amfiteatrom beogradskog Arhitektonskog fakulteta, mudro izgovorio Mihailo Mika Čanak – onda je zaborav neminovan.

Zbog tih dveju „opasnosti“ velika odgovornost leži na današnjim istraživačima arhitekture. Njihov zadatak je da prepoznaju takve ličnosti i da u ulozi korektora isprave „krive Drine“, te da na argumentovan i akademski prihvatljiv način dopune postojeću arhitektonsku istoriografiju novim činjenicama i saznanjima.

Poverenje sticano laganim koracima

U nepunoj deceniji rada u francuskim projektnim ateljeima, dodatno podeljenoj na dva nejednaka kratka vremenska intervala u sedmoj (1959–1964) i osmoj deceniji 20. veka (1972–1975), Radulović je svojim talentom, mladalačkim entuzijazmom i tehničkom potkovanošću – koju je nosio još iz klupâ beogradskog Arhitektonskog fakulteta zaslugom legendarnih profesora Mate Bajlona (Mate Baylon), Aleksandra Deroka, Nikole Dobrovića, Milana Zlokovića, Mihaila Radovanovića i drugih – laganim koracima sticao poverenje uglednih i renomiranih francuskih ovlašćenih arhitekata tog doba. Istovremeno je sakupljao i nadgrađivao svoja projektantska znanja i veštine, te nizao kvalitetne projektantske reference.

Istančan osećaj za čovekomernost

U kratkim dvema epizodama susretao se sa različitim projektantskim temama, od enterijera i parkovske arhitekture do velikih zahtevnih i složenih urbanističkih i arhitektonskih operacija širom Pariza.

Šta vezuje sve ove različite projektantske teme? Vezuje ih neosporan Radulovićev istančan osećaj za čovekomernost. Bez obzira na veličinu i značaj projektnog zadatka, Raduloviću je u središtu pažnje uvek stajao čovek kao mera svih stvari, u jasnoj težnji ka ostvarenju najvišeg stupnja arhitektonske vrednosti u prostoru i vremenu.

To potvrđuju njegovi prepoznatljivi čovečuljci na crtežima – siluete ljudskih figura – koji su vremenom, kao i od projekta do projekta, sve više postajali njegov prepoznatljiv znak u arhitektonskom stvaralaštvu.

Kritičko otvaranje novih projektantskih tema

Pored ove univerzalne vrednosti, njegov doprinos savremenoj arhitekturi ogledao se u neprestanom kritičkom otvaranju novih projektantskih tema tokom prelomnog perioda između modernizma i postmodernizma, kao i u sve češćoj kritici izdoktriniranog modernističkog stava u projektantskoj praksi.

Svoja autorska i kritička gledišta zasnivao je na jasnom ostvarivanju prirodne veze između objekta/kompleksa sa tlom, sa pažljivo promišljenom artikulacijom prelivajućih i tekućih javnih prostora u nivou partera; raščlanjivanje primarnih i sekundarnih volumenskih masa u cilju stvaranja dinamičnih i pokrenutih slobodnih fizičkih struktura u prostoru; i maksimalno iskorišćavanje potencijala “pete fasade” – siluete objekta/kompleksa u trodimenzionalnoj slici gradskog pejzaža.

Svoju projektantsku i graditeljsku karijeru gradio je u kontinuitetu, u neprestanom nadovezivanju projektantskih tema.

Kako je Radulović povezao Beograd i Srbiju s jedne, te Pariz i Francusku s druge strane? Svoju projektantsku i graditeljsku karijeru gradio je u kontinuitetu, u neprestanom nadovezivanju projektantskih tema.

Započetu projektantsku temu u njegovom prvom poznatom malom projektnom zadatku enterijera poslovnog prostora u prizemlju višeporodičnog stambenog bloka Paster u Mulhausu (1962–1964), malom gradu na jugoistoku Francuske, dosledno nastavlja u rešenjima enterijera dva podzemna pešačka prolaza u strogom centru Beograda – u prvom ispod Palate “Albanija” i u drugom između hotela “Balkan” i “Moskva” i robne kuće “Beograd” (sa S. Jovanovićem, V. Terzićem, J. Ercegovac, R. Mihajlovićem i B. Ajvazom).

Oba enterijerska rešenja karakteriše jasan oblikovni rafinman, promišljen izbor primenjenih savremenih materijala, istančan odnos linija i površina, dodatno oplemenjen teksturama i kontrastnim koloritima, kao i logičan raspored i gotovo jednopotezni sled obrazovanih prostornih celina.

Dva projekta u dodiru sa savremenošću

Zašto je važno ponovo i iznova čitati ovakve autore, kao i skretati pažnju na ove diskretne i zaboravljene heroje u savremenom arhitektonskom stvaralaštvu? Odgovor se može potražiti u dva Radulovićeva projekta, koja, i pored prisutne anahronosti, imaju dodirnih tačaka sa aktuelnim pitanjima u savremenom urbanizmu i arhitekturi.

Ostrvo Bualdje II u La Defansu (1973), smešteno između visokih poslovnih kula Dubl ve i Frenklin, predstavlja jedan nekonvencionalan spoj terasâ i baštâ, kao jasan projektantski odgovor na sve veće kritike ove velike urbanističko-arhitektonske operacije u ondašnjem pariskom kontekstu. Radulovićeva parkovska arhitektura bila je jedan od prvih koraka ka humanizaciji slobodnog prostora i njegovog dodatnog ozelenjavanja. Ovo Radulovićevo rešenje, iako je u međuvremenu doživelo renovaciju od strane francuskog projektnog ateljea Maaru, ima ulogu školskog primera u rešavanju akutnog problema velikih toplotnih ostrva u savremenim svetskim i evropskim gradovima.

Radulović je projektom nerealizovanog višeporodičnog stambenog kompleksa u Sirenu anticipirao potonje tokove u savremenoj arhitekturi.

Nerealizovani višeporodični stambeni kompleks u Sirenu (1974–1975), najzrelije Radulovićevo urbanističko i arhitektonsko delo, predstavlja jedan potpuno nov projektantski odnos prema pitanju gradskog bloka-kompleksa u pariskoj i francuskoj arhitekturi sedamdesetih godina 20. veka.

Naizmeničnom smenom “vrhova” i “dolina”, zapravo smičućih i stepenastih gabarita triju kula raščlanjenih osnova i fasadnih površina, dobijena je dinamična i pokrenuta topografija pariskog gradskog bloka i trodimenzionalna slika gradskog pejzaža kao nova prostorna i kontekstualna vrednost.

Radulović je ovim projektom anticipirao potonje tokove u savremenoj arhitekturi, čija se konkretizacija najjasnije čita u višeporodičnom stambenom kompleksu 8 house (2010) u Kopenhagenu, autorskog ostvarenja projektnog ateljea BIG.